Aikido u svakodnevnom životu – stav i reči menjaju raspoloženje i situaciju

Meka reč umine bes; Prizvuk osude pothranjuje ljutnju …

Kako izgleda i kako zvuči ’meka’ reč? Da li kralj David misli na tiho izgovorene reči?  Je li suprotnost mekoj reči siktanje ili prostakluk proceđen kroz zube? Meni se čini da je tako: suprotnost uljudnosti je agresija u reči, stavu i misli.

Ali onda, kako odgovoriti na to, tako da sagovornik dobro zapamti naše reči, a pri tome ne podići ton?

Ili se radi o nečem drugom, o načinu da se govori na način koji ne dovodi do konflikta,Kaimanu in the cage ljutitog brecanja, omalovažavanja, sarkazma, zahtevanja, spočitavanja, svaljivanja krivice i svega onoga zbog čega se ubrzo posle rasprave ljuto zažali? Meni deluje da ništa od pomenutog ne spada u kategoriju ’meke reči’. U stvari, svi ti govori ljutnje samo pogoršavaju situaciju.

Svi iz iskustva znamo da omalovažavanje proizvodi istu reakciju na drugoj strani, sarkazam nam se vraća kao bumerang sa dodatkom ironije, a na pretnje se odgovara kontrapretnjama. I sve to produbljuje konflikt.

Postoji alternativni put. U Aikidou, u fizičkim tehnikama, kao i u ličnom ophođenju, ne napadamo, ne branimo se, niti blokiramo drugoga koji inicira napad. U Aikidou zaobilazimo napad, uzimamo napadačevu energiju i usklađujemo se sa njegovom putanjom dok se uklanjamo sa linije napada. Ako nam neko u kući kaže: ’’Potpuno si beskorisan, nikada ne pomažeš u kućnim poslovima.’’ Odgovor u duhu Aikidoa mogao bi biti: ’’Pa, u pravu si, ne učestvujem u kućnim poslovima u meri u kojoj to očekuješ od mene. Jasno mi je da osećaš da sav rad leži samo na tebi. Možemo li da pogledamo šta u stvari očekujemo jedno od drugoga kada su kućni poslovi u pitanju.’’

IMG_0721

Meni se čini da tehnike koje vežbamo na tatamiju savršeno odgovaraju sledećim principima, a posle ću objasniti kako:

  1. Saslušam te, iako to ne znači da se slažem s tobom. Ljudi obično u početku kažu ’’Ali ako ne kažem nešto, onaj drugi će misliti da odobravam sve što je rekao.’’ Nije baš tako. Kada saslušamo sve što je sagovornik želeo da nam saopšti, uvek postoji jedna tiha stanka i uvek je moguće reći jednostavno ’’Ja vidim stvari drugačije’’, i tu se zaustaviti. Ukoliko sagovornika interesuje kako mi vidimo stvari, on će verovatno pitati ’’Pa, dobro, kako ih ti vidiš?’’, i to je prilika da ponudimo svoje viđenje situacije. Ukoliko sagovornik ponovo preuzme inicijativu i nastavi da govori, mi ćemo ponovo slušati dok ne završi, bez pokušaja da protivrečimo ili da se svađamo.
  2. Različita viđenja ne znače obavezno da je jedna strana u pravu; različita viđenja su upravo to – različita viđenja. Ovo je stvarno teška lekcija, ali često pomaže da primimo sagovornikove stavove bez automatskog puštanja bodlji, barikada i emotivnih reakcija koje nastaju kada ono što je rečeno shvatimo suviše lično. Takođe pomaže i drugoj osobi, jer pokazujemo interesovanje za ono što on ili ona misli, i time otvaramo vrata da se ona zainteresuje za ono što mi mislimo. Suprotno tome, automatsko negiranje ili osuda tuđih stavova stvara i nama problem, jer osuđujući drugoga moramo pretpostaviti da će i on nas osuđivati.
  3. Prihvatanje ne podrazumeva mirenje sa situacijom. Prihvatanje počinje time što ćemo prihvatiti sebe. Potrebno je da prihvatimo sebe u situaciji u kojoj jesmo, i kako smo se u njoj našli. To ne znači da ćemo uvek biti ponosni ni na svoje reči, ni na svoja dela, ni na ponašanje. Ali moramo prihvatiti šta se dogodilo, bez dodatnih osuda i onda ćemo moći da prihvatimo i drugoga. Prihvatanje jednostavno podrazumeva da vidimo i shvatamo da je situacija takva kakva jeste, i da možemo da je podnesemo sve do prilike da situaciju promenimo. Jednom kada naučimo da prihvatimo sebe i druge, nestaće i potreba da krivimo i njih i sebe.

Evo primera iz života. Prošlog proleća ispričala sam mojoj učiteljici Aikidoa anegdotu o tome kako sam vraćajući se sa treninga u centru grada pored obližnjeg novinskog kioska začula bolni jauk šutnutog šteneta. Da sam videla sićušno bića sklupčano u bolu i da sam nasrnula na čoveka koji ga je udario. Čovek je pao, a ja sam dograbila štene i trkom pobegla između zgrada. Ovu epizodu nije baš bilo tako lako priznati jer to nije ponašanje primereno za nekoga ko je prilično dugo u Aikidou. Svejedno, učiteljica je pažljivo slušala bez prekidanja, osim tihog ’’Siroto štene’’. A ja sam nastavila o tom begu preko pola grada … i o tome šta je kasnije bilo kad smo stigli kući, i na kraju, morala sam da joj kažem i da se ne kajem, da bih verovatno ponovo uradila istu stvar u sličnoj situaciji. Ali sada, kada bolje razmislim, nisam do kraja sigurna da je čovek namerno šutnuo štene. Moguće je možda i da ga nije video gledajući u novine koje je kupovao. I da nisam nimalo ponosna na moju ’’akciju’’ tog jutra. I u stvari, izgleda da ću morati da se pozabavim poukama koje sam dobila iz tog iskustva …

IMG_0615 - CopyDanas mislim da je iskustvo bilo na nekoliko načina poučno: nateralo me je da preispitam svoje reakcije, i preispitam svoje prihvatanje različitih mogućih situacija. Možda jednako važno, omogućilo mi je da naučim novu lekciju o prihvatanju drugih. Da je učiteljica na bilo koji način reagovala osudivši moju reakciju, ja bih se našla u poziciji da se branim ili opravdavam. Umesto toga, ona je priču ispratila i dala mi prostora da sama dođem do uvida i zaključka da je moja reakcija bila neodgovarajuća.

U Aikidou učimo da uspostavljamo ravnotežu između sebe, svog kretanja i situacije u kojoj se nađemo. Učimo da osećamo gde se nalazimo i kuda se krećemo u svakom trenutku, kao i gde se drugi nalaze i kuda se kreću. Učimo takođe i gde su granice našeg ličnog prostora i kako da ih drugi ne naruše. Učimo i kako da mi ne narušimo tuđe granice. To znači i da uviđamo da osuda koju bismo primili od drugih nije ravna lekciji koju možemo da izvučemo iz situacije. Osuda govori o onom koji osuđuje, isto kao što govori i prihvatanje. U Aikidou cilj nije nadmašiti ili poraziti drugoga. Aikido uči da razrešimo situacije u kojima se nađemo. Postoje pravila, kao i u komunikaciji. To je jedan novi jezik koji učimo. Evo još nekoliko primera kako on funkcioniše:

  • Ne bih bila do kraja iskrena ukoliko ti ne bih rekla da … (na samom početku kažemo šta nam je namera ili cilj). Svi žele da u komunikaciji budu iskreni, ali to često nije slučaj. Ukoliko radije branimo svoju neiskrenost pod izgovorom da bi odveć iskren govor mogao povrediti drugu stranu, to se na kraju svodi na održavanje površnog i, u suštini, nebitnog odnosa. Time što ćemo jasno staviti do znanja da sledi iskren iskaz, drugoj strani će biti lakše da sasluša i primi ono što imamo da kažemo. To je ono što rade prijatelji.
  • To što tražiš od mene mi je toliko mrsko, a odveć mi je stalo do tebe da ti to prećutim. Svi smo bili u prilici da je neko od nas tražio nešto što radije nikako ne bismo uradili, a toliko nam je bilo neprijatno da uskratimo pomoć, da smo na kraju pristali, jer nismo znali kako da odbijemo. Onda se javlja ljutnja i mrzovolja. Mrzovolja se rađa iz potisnutih osećanja. Ukoliko stavimo do znanja kako se osećamo u vezi sa molbom, većina ljudi će naći neki drugi način da reše to svoje pitanje i bez nas.
  • Zbunjuje me kad … objasni mi tako da mogu da razumem … Zbunjenost je jedno od stanja koje prethode ljutnji. Ali ljudi bolje reaguju kada im se kaže da nas nešto u vezi sa njima zbunjuje, nego kada nas nešto u vezi sa njima ljuti. To je zato što je izjava o zbunjenosti poziv da zajedno rešimo problem. Ovaj pristup je koristan kada se ono što određena osoba govori i ono što radi ne poklapa.
  • Da li bi bio raspoložen da …? Zahtevi, implicitne naredbe, komande – samo produbljuju jaz. Onaj kome se zadaju zahtevi oseća se kontrolisanim i odatle uglavnom ne proizilazi ništa sem otpora. Ponuda da se nešto preduzme ne bi smela da zvuči sarkastično ili da implicira konsekvence ukoliko odgovor bude odričan.
  • Kako da reagujem kada ti…? Kada počnemo na ovakav način, to uvodi drugu stranu u proces rešavanja problema. Time se pravi razlika između kažnjavanja sa jedne strane, i posledica sa druge. Jedna od važnih razlika između kazne i posledice jeste da kada je posledica u pitanju, one mogu biti unapred poznate. Ukoliko su konsekvence unapred poznate, daleko je teže osećati ljutnju spram onoga ko sprovodi ustaljenu disciplinu.IMG_0610
  • Ipak … uprkos … bez obzira … ovo su načini da se razgovor vrati nazad na temu. Kada sagovornik pokuša da skrene razgovor ili kaže nešto što ne stoji, lako je vratiti razgovor nazad kratkim ’’pa ipak …’’. ’’Ali ti ostaješ za kompjuterom do posle ponoći …’’ ’’Svejedno, sutra je radni dan, i ide se u školu, tako da se mora na vreme na spavanje’’. Često se dešava da je potrebno nekoliko puta ponoviti isti pristup, jer sagovornik najčešće pokuša sa nekoliko sličnih argumenata. U tom slučaju se dalja diskusija prekida sa ’’bez obzira, na spavanje se radnim danima ide u 10.’’
  • Ne, to nije prihvatljivo. Postoje neke stvari ili ponašanja koja jednostavno nisu prihvatljiva bilo u sali za Aikido, u kući ili na poslu, i o nekim granicama nema diskusije. Ne izigravamo policajca ili despota. Šta drugi čine sa svojim vremenom ili u svom prostoru, to je njihova stvar. Isto tako, nije nikakav problem reći ’Ne, to neće moći’, ukoliko neko pokuša da meša pića na mojoj kućnoj zabavi. Ne postoji nikakva potreba za raspravom po ovim pitanjima, dovoljno je jasno reći ’to nije prihvatljivo’. Ukoliko druga strana otvori pitanje kojim bi poljuljala ovu granicu, uvek postoji gornja taktika ’pa ipak, bez obzira…’.
  • Imam utisak … kada/budući da … Često se dešava da svoje utiske ili osećanja predstavimo kao osudu. Osude su problematična stvar, ali sami utisci nisu. Kada se nađemo u diskusiji, jasno je da ne delimo iste utiske i možda ni osećanja. Osude se često maskiraju izrazima ’’Imam osećaj da ne slušaš’’ i onda sve drugo što sledi posle tog ’imam osećaj da …’ je osuda i najčešće će dovesti do zatvaranja druge osobe i prelaženja u defanzivu. Osećanja su unutrašnji izveštaji koji ne moraju biti bilo šta sem toga jer ’osećam da me ne voliš’  zapravo ne mora da znači da me ne voliš. U stvari, možeš me voleti beskrajno, a da ja se ja u ovom trenutku ili životnoj fazi osećam nevoljeno. Razgovarati o svojim osećanjima je veoma važno, ali je važno i biti oprezan i pažljiv u načinu na koji se to radi i u čijem prisustvu se to čini. Ukoliko ljudima pred kojima se otkrivaju svoja osećanja nije stalo do nas, nije im stalo ni do naših osećanja. Sa druge strane, osećanja su nešto što delimo sa drugim ljudima oko nas. Ukoliko znam kako se osećaš, i dozvolim sebi da saosećam sa tobom, to ljude spaja na jedinstven način.
  • Imam utisak da osećaš … Neki ljudi vole da pričaju svoje priče i ubeđeni su u njihovu potpunu verodostojnost. U stvari, pričaju ih da bi potvrdili sebi njihovu verodostojnost: ukoliko njihove priče drugi prihvate – to znači da su u pravu, zar ne?!  Na taj način oni često zaobilaze ono što u stvari osećaju ili ne uspevaju da promene u svom životu. Parafraziranjem njihovih osećanja (iako oni u priči ne pominju osećanja kao takva), može im se skrenuti pažnja na to što im se događa i to im može pomoći da bolje vide šta im se događa. Osvešćujući to što nam se dešava iznutra, lakše možemo da otkrijemo koja su to osećanja koja nas teraju ka (samo)destruktivnom ponašanju (iza svakog ponašanja leži neko osećanje). Takođe, parafraziranje daje sagovorniku na znanje da ga pažljivo slušamo i da nam je stalo kako se on ili ona oseća. Ukoliko želite da pokažete nekome da vam je stalo do njega, slušajte šta je to što on ili ona oseća. To, doduše, često ume da znači slušati da se čuje ono što nije izgovoreno.
  • Ukoliko to uradiš, znaću da ne želiš da budemo više prijatelji. Niko od nas ne voli da spaljuje mostove, ali ukoliko nismo spremni da donesemo teške odluke i stanemo na put prijateljstvu koje to više nije, ostajemo s osećanjem gorčine i bespomoćnog besa. Svako naše ponašanje vuče neke posledice i na nama je da preuzmemo odgovornost za ono što učinimo ili propustimo da učinimo. Nije neophodno biti nepotrebno grub. Recimo, ne mora se majstoru koga smo angažovali da zalepi pločice besno odbrusiti u lice, dovoljno je reći ’Pošto se niste tri dana za redom pojavljivali na poslu, niti nas kontaktirali sa objašnjenjem, prihvatamo vašu odluku da ne želite da radite ovde.’ Ili ’budući da ne želiš da potražimo pomoć bračnog savetnika, prihvatam tvoju odluku da ne želiš da ostanemo u braku’.
  • Predlažem da … da li bi razmislio da … Da li bi ti bilo prihvatljivo da …? Preterano grube i direktne naredbe ili zahtevi drugoj osobi deluju kao da pokušavamo da je kontrolišemo i to automatski stvara otpor. Od tog trenutka na dalje naš sagovornik ne obraća pažnju na suštinu i smisao rečenog, već traži način da se odbrani. S druge strane, ako pokušamo sa ponudom ’Da li bi ti bilo prihvatljivo da …’ ostavlja utisak da sagovornik na raspolaganju ima različite mogućnosti i to samo po sebi navodi na konstruktivnije razmišljanje, a pored toga i učvršćuje naš međusobni kontakt jer IMG_0581zajednički rešavamo stvar.
  • Kakvo je bilo tvoje iskustvo s tim …, šta ti se sad čini kad se setiš …? Ovo nije lako pitanje i treba ga pažljivo koristiti jer može da zvuči kao prozivka. Sa druge strane, ako se pažljivo upotrebi, otvara sagovorniku put da sam oceni svoje ponašanje. Ukoliko mu mi namećemo svoje viđenje, on ili ona će odmah preći u defanzivni stav i pokušati da dokaže kako je u pravu. Većina nas i sama jako dobro zna kad smo u životu doneli razne pogrešne odluke, ili se izglupirali ili napravili budalu od sebe na stotinu načina. Ipak, niko ne voli kada mu to neko drugi kaže ili mu se naruga. Kada znamo šta funkcioniše u našem životu, a šta ne, imamo dva izbora: više se potrudimo da ga dobro uradimo, ili da pokušamo na drugačiji način. Možemo stoga da prihvatimo svoju grešku i da se onda potrudimo da je prevaziđemo.
  • I dokle ti misliš tako da …? Ova opaska daje sagovorniku do znanja da sam ima kontrolu nad onim što čini u životu, a i da može da promeni ili prekine sa određenim ponašanjem ako tako odluči. Uvek postoji izbor. Ponekad nam se mogućnosti između kojih moramo da izaberemo nimalo ne dopadaju, ali sama činjenica da imamo izbor daje osećaj kontrole nad našim životom. U istom trenutku kada prihvatimo da imamo izbora i da je odluka na nama, postajemo odgovorni za svoje postupke ili za svoju neodgovornost. Nestaje mogućnost da se odgovornost prebaci na druge. Hemingvej kaže: ’’Ako imaš sreće … sam ćeš sebi biti kriv.’’ Ukoliko si sam kriv, na tebi je da to popraviš. Ukoliko ti neko drugi donosi odluke – teško tebi.
  • To je najteži način da se nauči kako … Ovaj pristup pokazuje saosećanje i brigu za drugoga bez da mu se staje na muku ili ga sažaljeva. Ništa nije propast sveta ukoliko se iz toga izvuku lekcije za dalje. Neke lekcije su, istina, gorče od drugih, ali sve su važne da bi se naučilo kako prosuđivati i kako vagati svoje mogućnosti. Jedan moj prijatelj kaže da je njegov drugi brak uspeo zato što je prvi bio potpun promašaj. Obično se kaže da dobre odluke nastaju iz iskustva, a iskustvo nastaje iz loših odluka.
  • U pravu si, s vremena na vreme stvarno umem načisto da uprskam stvar … Ovo je sasvim dobar način da se parira nekome ko voli da govori u apsolutima kao što su ’ti uvek ..’, ’ti nikada …’, ’stalno to činiš …’. Niko nije toliko savršen da nikada ne greši. I ne moramo ulaziti u raspravu o ’uvek’ i ’nikad’, ali ne moramo ni da se složimo s tim. Sasvim je u redu priznati: ’’U pravu si, nisam uvek pažljiva koliko bi trebalo …’’. Ne moramo ni da pokušamo da branimo neodbranjivo. Mnogi ljudi imaju u glavi ideju da ukoliko se budu savršeno vladali i ukoliko ne naprave nijednu grešku neće na kraju biti ostavljeni i nikada se niko neće ljutiti na njih. Ali u životu stvari jednostavno ne idu tako, zar ne? Kako se to vama čini?

Sve ovo su načini da se priđe, da se prvobitni potencijalni sukob preobrazi u zajedničko kretanje ka zajedničkom cilju. Aikido je način da se na miran i mek način odagna tuđ bes i ljutnja, umesto da se na nju odgovara dodavanjem ulja na vatru, sukobom, sarkazmom, ismevanjem, izazivanjem sažaljenja ili krivice, parodijom, ili nečim još gorim. Učenje Aikidoa je kao učenje novog jezika, prvo stanemo i zamislimo se ’Kako se to kaže na jeziku Aikidoa?’, a kasnije dolazi samo od sebe. I to ne znači da će nam svaki put poći za rukom. Čak ni maternji jezik ne koristimo uvek savršeno, zar ne?

Uzgred, moja učiteljica sasvim podržava da ne ostavljam štene, Nelu, samu, da je dovodim u salu i naučim je da me mirno čeka blizu tatamija … i da posle obrišem čitav pod. (Osmeh included.)

Autor: Jelena Drvendžija