Duh borilačkih veština i njegova primena u modernom vremenu

Duh borilačkih veština i njegova primena u modernom vremenu

Predgovor

Ki-No-Renma, odnosno unutrašnje putovanje Aikidoa – je, po rečima učitelja Tade, kao drugo krilo – bez koga ne možemo leteti. Dok uvežbavanje tehnika predstavlja ”horizontalnu osu”, upoznavanje vežbi duha čini ”vertikalnu osu” koja daje dubinu i visinu našem Aikidou. Mnogi se usresređuju samo na telesne tehnike, na ponavaljanje tehnika i formi. Učitelj Tada jedini podučava načine da se razumevanje kretanja tela produbi ”čitanjem između redova”.

Za one koji nikad ovo nisu probali, učitelj Tada već više od pola veka drži šestodnevni kurs Kinorenme u trećoj nedelji jula u La Speciji, krasnom obalskom gradiću na severozapadu Italije. Sledi transkript jednog uvodnog predavanja koje je učitelj Tada održao 2003. godine. Hvala Fabriciju Ruti za ovu sjajnu sličicu.

– Jelena Drvendžija, 4. Dan Aikikai


Uz veliku zahvalnost organizaciji Aikikai d’ Italia u nastavku sledi transkript dva predavanja koje je učitelj Hiroši Tada održao na velikom tradicionalnom godišnjem seminaru u La Speciji. Učitelj Tada je govorio na japanskom, a gđa Asuka Ozumi je govor konsekutivno prevodila na italijanski.

Uložen je veliki trud da se reči učitelja Tade verno prenesu, bez natruha interpretacija. Napomene u fusnotama su minimalne, a objašnjenja u zagradama služe da se pojasne situacije kada učitelj Tada pokazuje rukom na mapu, skicu, transparent, ili pak kako bi se naznačila mesta gde je tonski zapis nerazgovetan.

Aikikai’d Italia zadržava sva autorska prava na originalni članak. Prava za prevod na srpski jezik zadržava Aikido Dođo Dunav.

Na konferenciji o borilačkim veštinama održanoj u martu ove godine u zdanju Nipon Budokana u Tokiju učitelj Tada Hiroši održao je predavanje na temu: ’’Duh borilačkih veština i njegova uloga u modernom dobu’’. Učitelj Tada je poznavalac borilačkih veština i posebno Aikidoa. Današnje predavanje odnosi se na duhovne aspekte Aikidoa. Svoje predavanje na konferenciji u Budokanu učitelj Tada je otvorio nizom predanja koje je čuo od svog oca, koje je povezao sa učenjem Nakamure Tempua o načinima ujedinjenja tela i duha. Učitelj Tada naglašava da je neophodno da svi oni koji se bave proučavanjem Aikidoa prvo imaju jasnu predstavu o životu učitelja Moriheja Uješibe.

Učitelj Uješiba rođen je 1883. godine u Tanabeu, u pokrajini Vakajama.  Još od ranog detinjstva na njega su veoma snažno uticala učenja tri važne osobe. Prva od njih je budistički sveštenik Fujimoto Micujo (Fujimoto Mitsuyo) koji je mladog Morihej učio kineskim klasičnim delima kulture i književnosti. Drugi izuzetno važan uticaj došao je od Sokaku Takede, majstora borilačkih veština, a treći je uticaj Onisaburoa Degućija (Onisaburo Deugchi), posvećenika u Šinto religiju. Danas se najčešće pominje samo Onisaburo Degući i njegov uticaj na O’Senseija, ali to nije sasvim ispravno. Osoba koja je ostavila najdublji uticaj na razvoj Moriheja Uješibe bio je učitelj Fuđimoto Micujo, a objasniću vam i zašto.

Kao što sam pomenuo, prvi Uješibin učitelj bio je budistički sveštenik, pripadnik budističke struje pod nazivom Šingon.

Učitelj Tada pokazuje na mapi Japana mesto Tanabe, rodni grad Moriheja Uješibe

Da bi se razumeo Aikido, nije dovoljno znati samo fakte iz istorije ratničke klase Japana; neophodno je imati barem osnovno poznavanje kulturne istorije Japana. Počevši od, otprilike, desetog veka p.n.e. japanska istorija je podeljena na velike istorijske periode: prvi je Jomon, zatim Jajoi, Kofun[1], Asuka, Nara i Tempjo[2]. Onda počinje period Kamakura, kada u opštem društvenom previranju izranja ratnička klasa – samuraji. Ipak, u periodu pre početka Kamakura perioda, u japanskom društvu su se pojavile dve izuzetno uticajne istorijske ličnosti: Saićo[3] i Kukai[4]. Kina je još u periodu Nara postala izvor inovacija i napredne kulture za Japan.


[1] Takođe poznat pod nazivom  ’period Jamato’.
[2] Ovaj naziv se ponekad koristi i za pozno doba perioda Nara (710-800. godina).
[3] Saićo je rođen 767. godine u oblasti Omi-no-Kuni (današnja pokrajina Šiga). Godine 778. Otišao je u manastir Omi-Kokubunđi, gde ga je podučavao monah Gjohjo. Zaredio se 780. godine i uzeo ime Saićo.
[4] Kobo Daiši (počasno ime koje mu je dodeljeno 86 godina nakon smrti) rođen je 774. Godine u oblasti koja se danas naziva Kagava (na ostrvu Šikoku). Sa 15 godina je otišao u prestonicu da dobije obrazovanje, na univerzitet se upisao sa 18, a sa 22 se zaredio. U knjizi koju je napisao u poznim godinama objasnio je svoje razloge da se odrekne svetovnog života i postane monah i uzme monaško ime Ku-Kai (nebo-more).

Kūkai (Koukai), japanski 空海, くうかい) (5. godina Hōkija/774.-21. dan 3. mjesec 2. godina Šōve/22. april 835.) je bio japanski monah, državni službenik, naučnik, pesnik i umetnik. Rodom je bio iz aristokratske porodice Saeki, koja je pripadala ogranku starog klana Ōtomo . Rodio se u Zentsū-jiu u pokrajini Sanuki na ostrvu Šikokuu.
Njegovo monaško ime ’Koukai’ u prevodu doslovno znači More praznine. Utemeljio je školu Budizma zvanu Šingon. Sledbenici Šingona ga oslovljavaju počasnim naslovima O-Daishi-sama (お大師様) i Heđō-Kongō (遍照金剛). Poznat je kao kaligraf. Stariji istorijski izvori su među brojne njegove izume pripisivali da je izmislio kanu, japansko slogovno pismo kojim se danas piše japanski jezik, zajedno s kineskim znakovima (kanji). Umro je na planini imena Kōya. Posle smrti je postao poznat pod imenom Kōbō-Daishi (japanski 弘法大師) što bi u prevodu značilo ’Veliki učitelj koji je prenosio budističko znanje’.