Kokoro – ili ’’U pećinu, ti moraš ući’’

Kokoro – ili ’’U pećinu, ti moraš ući’’

U jednom od nedavnih razgovora sa drugarima iz Sale dotakli smo se teme japanskog termina ’’Kokoro’’, koji se kod nas uglavnom prevodi kao  ’’čisto  srce’’.  U istočnjačkim kulturama, i posebno u Japanu, čistota i istinitost nečijeg srca je vrhunski kvalitet i vrlina karaktera. Čim malo počne da se čita o borilačkim veštinama i japanskoj tradicionalnoj kulturi, obavezno se nailazi na ovaj pojam. Drugari su pitali – zašto je Japancima ovaj pojam toliko bitan? Meni se čini da bi pitanje trebalo da bude univerzalnije: zašto je ovaj pojam toliko bitan za ljudski život?

U suštini, Kokoro se odnosi se na to da li osoba prihvata sebe, i kako prihvata svoje mogućnosti i ograničenja, da li je istinita i iskrena prema sebi, ili se radi o nekome kome je neophodno da svoju vrednost vidi uglavnom  u očima drugih koje beskrajno uverava u svoje kvalitete.

Kako nastaje ili nestaje Kokoro

Kada nam se dogodi razočaranje ili neuspeh, ono što osećamo je da nas potpuno preplavi talas užarenih emocija. Naš mozak se odjednom nađe pod razarajućom navalom neprihvatljivih i bolnih osećanja. Mozak uglavnom pokuša da im umakne ili da se izbori i potuče ih. Uglavnom nalazi razloge koji racionalizuju poraz, ili ga umanjuju, ili nalazi izgovore, ili krivi nekog drugog, ili krivi sve druge oko sebe.

Čak i kada se radi o malim svakodnevnim konfliktima u porodici ili razočaranjima na poslu, mi redovno doživljavamo svojevrsnu stvarnu fizičku i emotivnu ’netoleranciju’ prema neprijatnostima. I to je osnovni razlog zašto najčešće biramo da ne ulazimo dublje u sagledavanje same situacije i šta se tu stvarno desilo i kako smo mi sami doprineli tome. Biramo da ostanemo na obodu situacije, kao neka vrsta statiste u kukuruzu, nikad stvarno u centru događaja, nikad sebi ne dajemo ulogu onoga koji prihvata odgovornost za nepravdu ili nezgodu ili nesnalaženje, ili prosto propust i glupost.

’’I u stvari zašto bismo?!’’ – kaže mozak – kada je lakše ostati van te cele bolne zbrke koja nas tako ’nepravedno i bolno’ tera da prihvatimo svoju sićušnost i nesavršenost. Treba samo ’’naći razlog da to pokrije’’. Odricanje odgovornosti je vrhunska tehnika veštine samoodbrane. A ta veština nema ništa zajedničko sa Aikidom. Pogotovo nema veze sa onim Aikidom koji podučava Hiroši Tada, Šihan.

Seiza

Džordž Lukas je u filmu Imperija uzvraća udarac ugradio jednu sjajnu epizodu u okviru priče o tome kako je Joda pripremao Luka Skajvokera da postane džedaj. Učitelj Joda je mladog Luka savetovao da ispravno koriti Silu i odupre se tamnoj strani Sile – ljutnji, strahu i agresiji – koja ima sposobnost da nas žive proždre žive ukoliko ne naučimo da se izborimo za svoj mir i unutrašnji spokoj.

Scena teče ovako: Luk i Joda stoje u tmurnoj močvari posle vežbanja. U jednom trenutku se na Lukovom licu pojavljuje čudan izraz lica i on pokazuje prstom na jedno ogromno drvo i pored njega na ulaz u neku vrstu pećine. Sav zbunjen, Luk pokazuje prstom na pećinu i kaže: ’’Tamo ima nečeg mračnog… osećam hladnoću. Smrt.’’

Joda mu kaže da je to jedna opasna pećina i da je u njoj tamna strana Sile vrlo snažna. Luk i dalje deluje sasvim zbunjen i uplašen, i Joda mu samo kaže: ’’Unutra, ti moraš ući.’’

Kada ga Luk pita šta se nalazi u pećini, Joda sleže ramenima: ’’Samo ono što sam uneseš’’.

Luk počne oklevajući da opasuje svoje oružje, a Joda mu odmahuje glavom: ’’Tvoje oružje, neće ti trebati’’.

U sledećem kadru smo u tami pećine – sa svim atributima jezivog mesta punog žućkasto-zelenih sumpornih isparenja, močvarnih algi i za um zastrašujućih zvukova. Luk tamo nalazi Darta Vedera i ubrzo dolazi do potezanja svetlosnih mačeva. U jednom trenutku Luku pođe za rukom da jakim udarcem odrubi Vederu kacigu i ona se otkotrlja na tlo. Luk joj priđe i udari svetlosnom sabljom posred kacige. Ona se otvara, ali lice ispod kacige nije Dart Veder, već Lukovo sopstveno lice.

Luk za trenutak stoji nad skršenom kacigom i posmatra svoje sopstveno lice u Vederovoj odori.

Ponekad prihvatanje naših poraza i neuspeha jako liči na ulazak u tu groznu pećinu u Jodinoj močvari: toliko je odvratno i neprihvatljivo i grozno i zastrašujuće. Toliko nam uzburkava sva neprijatna osećanja i podiže nam kosu na glavi. Ali i pored toga moramo proći put kroz pećinu, korak po korak.

Najteži deo naših priča je onaj koji govori na koji način i koliko smo mi doprineli toj priči. Tu leži odgovor na pitanje kako želimo sebe da vidimo i kako želimo da nas drugi vide. Nije nama toliko strašno što smo uprskali čitav projekat ili napravili groznu situaciju u porodici – to čoveku nije najgori deo. Ono što je stvarno bolno je što u tu priču moramo da uložimo sliku o sebi i svojoj vrednosti.

Prihvatanje sopstvene priče znači prihvatanje svojih osećanja i borbe sa jakim emocijama straha, ljutnje, srama i krivice. Veoma je bolno, ali alternativa je još gora: poricanje svoje priče i odricanje od onog što osećamo vodi u to da živimo čitav život u polusvetlu ili još gore u mrklom mraku. Bez odgovornosti prema sebi, ali i bez učenja. Zatvoreni u gizdavi, sjajni tamni oklop sa moćnim plaštom, ali zapravo kržljavi, poluslepi i poluživi.

Kokoro. (Osmeh included!)