Moć nesavršenosti – paradoks strele

Doskora nisam volela da vidim svoje stare slike sa različitih seminara Aikidoa i polaganja za stepenove. Čak ni one lepe fotografije od pre nekoliko godina koje je moj talentovani drug Bane napravio u toku polaganja za treći dan. Nemojte ni pokušati da me pitate zašto ih ne volim. Znate vi to i bez pitanja: na njima tehnika koju izvodim nikada ne izgleda onako kao bih ja to želela. U stvari vrlo mali broj tih slika je uopšte preživeo moj cenzuru i brisanje još na prvi pregled. Godinama sam sprovodila ovu oštru trijažu.

Seminar u Rancu, Italija 2009.One koje su se provukle, danas govore o razvoju i sazrevanju i tehnike i razmišljanja. Danas ih razgledam sa interesovanjem i razumevanjem. Šta se promenilo? Pa, promenilo se moje shvatanje uspeha i moje razumevanje kreativnosti. Promenilo se to što sada razlikujem uspeh od umešnosti, prepoznajem razliku između pobede i umetnosti. Sve je počelo kada sam shvatila i počela da cenim blagodeti delimičnog uspeha.

U stvari, počelo je jednog dana kada sam po prvi put videla strelce koji gađaju iz luka. Interesovalo me je da vidim ono što se naziva ’paradoks strele’. Pakleno julsko popodne na strelištu je okupilo petnaestak strelaca, što je već samo po sebi paradoks, ali poenta ovog paradoksa je u tome što strelci ne gađaju u metu, već tik van mete, i ta tačka je kod svakog strelca na drugom mestu. Gledala sam dakle, strelce kako se prikupljaju, svi su delovali opušteni i raspoloženi. Jedna žena je držala sladoled u kornetu, a drugom rukom je živo gestikulirala; prošli su pored mene i počeli da zauzimaju položaje naspram meta međusobno znalački razmenjujući recepte i uglove i metafore za brzinu i putanju… Stala sam diskretno iza njih i pratila šta im instruktor govori, mada sam slabo šta razumela. Posebno nisam razumela kako je iko od njih uspe da pogodi metu toliko udaljenu da izgleda kao kutija šibica. Pri tom, njihovi lukovi su mi izgledali glomazni, gotovo zastrašujuće vijugavi i ratoborno sazdani. Videlo se da nisu nimalo lagani, oko deset kilograma različitih legura metala, drveta i plastike koje treba držati mirno u jednoj ispruženoj ruci.

Počeli su da napinju i izbacuju strele. Osoba ispred mene je prvo pogodila sedmi krug, dobro se sećam; meni se učinilo da je to sjajno postignuće. Zatim: devetku, fantastično! Zatim su usledile dve desetke, i tada sam pomislila da možda to streličarstvo i nije tako teško kako mi se u prvi mah učinilo. Onda je naredna strela pala dole ne dosegavši metu. Bez vidljivih promena u stavu, streličar je nastavio da zateže luk i pušta strele, jednu za drugom. Gledala sam i druge strelce; tri sata su smireno podizali teške lukove i puštali strele, bez pauze, bez razgovora, bez predaha. Na kraju su neki bili toliko iscrpljeni da su se naslonili na zid, jedan je legao na travu, ispruživši ruke i noge i samo gledao gore, iscrpljen, tragajući verovatno za onim što je T. S. Eliot nazvao ’mirnom tačkom u zakovitlanom svetu’.

U našoj današnjoj zapadnoj kulturi toliko je malo posvećenosti i discipline. Tako je retko videti beskompromisnu usmerenost ka preciznosti i samopregor stajanja tri sata na istom mestu da bi se gađalo u udaljenu tačkicu; beskrajno pritezanje svojih očekivanja zarad tačnosti koja zavisi od jednog damara srca. Ono što je mene držalo prikovanu pogledom za strelce bila je fascinacija trenutkom u kome sam bila svedok nečeg beskrajno retkog u današnjem svetu – gledala sam u živu razliku između postignuća i majstorstva.

Pogoditi deseti krug je postignuće, uspeh i ostvarenje, a majstorstvo je prihvatanje istine da sve to nije ništa ukoliko ne možeš da ga ponoviš još jednom, dvaput, triput… Majstorstvo nije isto što i puka spretnost. I nije isto što i uspeh, koji ja vidim kao događaj, jedan momenat u reci vremena, i oznaka kojom svet opisuje takve trenutke. Majstorstvo je usmerenost ka izlasku ispod obzora ograničenja i stalna težnja ka usavršavanju. Ono što nas u tome vodi i nosi je vrednost koju vidimo u nesavršenosti, u nedovršenosti, ali i u pokušavanju ostvarenja. Koliko puta čujemo da je neko delo klasik, čak i remek-delo, a da ga je umetnik smatrao beznadežnim, nedovršenim, iskrivljenim ili nedovoljnim – dakle, tek ’delom u pokušaju’? Pol Sezan je često smatrao za svoje slike da su još nedovršene i stavljao bi ih u stranu da ih u nekom trenutku doradi. U stvari, nakon njegove smrti tek je deseti deo svojih slika uopšte potpisao kao završena dela. Njegova omiljena knjiga je bila Balzakovo ’’Nepoznato remek-delo’’ sa čijim se glavnim junakom poistovećivao. Franc Kafka je od svog prijatelja tražio da nakon njegove smrti svi njegovi dnevnici, rukopisi, pisma i čak i crtane skice budu spaljene. On je u njima video samo nedostatnosti i manjkavosti. Srećom, prijatelj ga nije poslušao, pa svet danas ima Ameriku, Proces, i Zamak. Uzgred, Zamak je toliko je ’nedovršen’, da se završava u pola rečenice.

Meni se čini da je umetnost je uvek iznova put u nedovršeno. Kako nam zvuče Mikelanđelove reči ’’Gospode, dozvoli da uvek želim više nego što mogu da postignem!’’ kada gledamo scenu iz Starog Zaveta oslikanu u Sistinskoj kapeli na kojoj Adam u Mikelanđelovom obličju dodiruje prstom ispruženu ruku Boga?!

Umetnost leži u nepopustljivoj težnji; ona ne postiže cilj, ona ne ostvaruje uspeh. Ona se upire svom snagom da priđe što bliže mestu gde želimo da budemo. Umetnost je požrtvovano istrajavanje u pregoru, a ne pregorevanje zarad uspeha. Koliko majstora, zanatlija i tihih inovatora oko sebe znamo koji u suštini žive baš na takav način?!

Umetnost i majstorstvo stalno stoje na vrhovima prstiju i stalno posežu napred. Kada su Djuka Elingtona pitali koja od njegovih pesama mu je omiljena, on je prosto rekao ’’Svaka nova mi je omiljena’’. Razmišljam da nedovršenost, kao osnovni element majstorstva, leži u ovome: što više postajemo umešniji i spretniji, što više znamo i umemo, što više slobode naša inovativnost zadobija, to bolje vidimo da ne znamo sve ono što smo mislili da znamo, i ne umemo sve što nam se činilo lako i prijemčivo. Danas je taj fenomen poznat kao Duning-Krugerov efekat: učenje je otkrivanje šta se sve još ne zna.

Uspesi nas motivišu, to je sigurno, ali neutažene težnje nas navode da se i dalje trudimo. To je kao razlika između srebrne i bronzane medalje u sportu. Na džudo takmičenjima jako dobro sam naučila tu razliku: srebro ne osvojiš – već izgubiš zlato. Za razliku od toga, bronzana medalja te podstiče i raduje, jer si se borio i domogao medalje, yes!

I više od toga, ono što nas ispunjava nije osećaj da smo sve živo postigli, već da ostaje nešto i za sutra, da ćemo i sutra razmrsivati neko novo klupko. Nije slučajno to što je ideja o namernoj nedovršenosti sastavni deo svih mitova o stvaranju sveta. Takođe, u kulturi Zen budizma, kao recimo i u kulturi Navaho Indijanaca, majstori keramike ili tkači komplikovanih ćilima bi namerno ugrađivali malenu grešku ili nepravilnost u predmete koje stvaraju. Oni ne vide sebe kao znalce koji naprave od početka do kraja savršeno remek-delo i ne smatraju znaju sve o tkanju ili grnčariji. Njihova majstorija je vrhunska zato što za njih kraj ne postoji.

Unutrasnji vrt u Sali Gessoji u TokijuKada razmišljam o tome, jasno mi je zašto mi je jedan od Aikido instruktora koje veoma cenim jednom rekao da oseća kako nikada ne može dovoljno da ponudi i pomogne ljudima u svom Dođou. Ni vežbe vizualizacije, ni stalno uvežbavanje tehnika ne dovode do, recimo, apsolutnog-ultimativnog-neprikosnovenog savršenstva… Nije to zvučalo ni kao vajkanje, niti je izgovoreno uz uzdah samosažaljenja. Prosto me je podsetio, ili blago priznao naglas, da prihvata svoj put kroz vijugave predele nesavršenosti.

Šta god da započinjemo, čime god da se bavimo, uvek polazimo od neke nedorađene i nedovršene ideje, čak kada smo u pitanju mi sami i naše ranije ’ja’. Primicanje onome što smo mislili da želimo  pomaže da posegnemo i za onim što nikada nismo sanjali da uopšte možemo. Danas upravo tako gledam na te stare fotografije sa davnih seminara. Čak i kada stvaramo iluzije i utopije, verujem da i one moraju biti igra bez granica, jer odražavaju naš život u nadi bez kraja. (Osmeh included!)