Na ovoj planeti sasvim je dovoljno kamenja

Ima li čega primenljivog u Aikidou? Ne znam. Zaista ne znam. Možda nema. Pa ipak, vežbati Aikido znači imati neku vrstu vizije, želje, potrebe, i neke  elastično oformljene predstave savršenije verzije svog bića. Iznova i iznova dolaziti u salu uprkos raznim preprekama i osujećenjima. I istrajavati u prizivanju i prihvatanju samo-korekcija i samo-promena.  Samo što – ništa od toga nije ’samo’. 

Kada sam kao mala počela da treniram džudo brzo mi je Zima u vrtupostalo jasno da sam ušla u svet u kome posvećenost, ozbiljnost i samopregor postaju navika. Treniraš i kada si prehlađen, i kada si povređen i kada se tvoji drugari igraju ili izlaze. Uveče pakuješ torbu, trčiš na trening, prolaziš kroz zagrevanje, istezanje, vežbe fleksibilnosti, brzine, ravnoteže, učiš da padaš i ustaješ… I sve vreme znaš da niko drugi to ne može da uradi za tebe i da sve što uvežbaš postaje neraskidivi deo tebe. U džudo klubu veoma brzo naučiš da možeš da se oslanjaš samo na uvežbane kombinacije tehnika i na svoju omiljenu tehniku ’specijalku’. To te vuče da dalje usavršavaš svoju veštinu, nalaziš nove kombinacije i razvijaš druge omiljene tehnike.

Kada su došla takmičenja, shvatila sam da za pobede nije dovoljno voleti da treniraš, već moraš da se odlučiš da na svakom treningu od sebe daš i više no što si mislio da možeš, da upornije i odrešitije napadaš i da ne propustiš ni tračak mogućnosti da kazniš svaku grešku protivnika. I da, naučiš da se za samo jedan tren dobar rezultat može preobratiti u ambis poraza.

A poraza smo svi imali. Ne raduješ im se, ali naučiš da im ne dozvoliš da te odvuku u veliku potištenost. Počneš da ih shvataš kao putokaze o tome šta je to što nije dobro u tvom načinu vođenja borbe. Naučiš da dišeš duboko i slušaš kritiku instruktora i da nađeš nadu u tome što ti je pokazao šta možeš raditi bolje. Ne doživljavaš kritiku kao frustrirani kobac koji pršti od besa; i niti šta čuje, niti mari. Naučiš da sačuvaš deo sebe i za narednu borbu, da ustraješ do kraja dana, iako si u bolu, u nepravdi, premoren i osujećen.

I da, jako dobro naučiš šta znači ’’sutra je novi dan’’. Tako sam jedne teške večeri kada sam iscrpljena od upornih takmičarskih povreda, otišla na prvi Aikido trening. I ostala tamo do danas. Oh, ni to nije bilo bez svojih izazova – gledajući unazad na tih četvrt veka provedenih u različitim Aikido salama i pet godina vođenja sopstvene sale.

Tamo i tada, nije mi ni na pamet padalo da će lekcije koje sam naučila kao džudo takmičar i Aikidoka postati moje praktične i svakodnevne vodilje u mnogim drugim oblastima života, bilo da se radi o školovanju, poslu ili životnim izborima. Danas mogu da vidim najmanje deset načina na koji nas Aikido podučava i priprema za realni život. Aikido nam pokazuje put da se ne borimo sa drugima, već da se izborimo sa sobom i za sebe. Evo na šta mislim.

Isprobavamo nove stvari

U Aikido sali se stalno susrećemo sa novim. Kao u nekoj laboratoriji, stalno isprobavamo nove izazove i nije nam strašno ako u prvi mah ne uspemo. Ma, ni ako u prvih nebrojeno puta ne uspemo. U sebi nosimo viziju apsolutne tehnike koju želimo da ostvarimo i uz podršku ljudi oko nas i savete našeg instruktora nastavljamo i ne posustajemo, čak ni onda kada je teško. Čak ni onda kada je neizgledno. Kada smo trapavi ili tupavi i kada ni sami ne verujemo da možemo.

Menjamo svoj stav

’’Aikido tehnika nije uvek lepa’’ – sećam se jednog seminara kada sam od jednog brilijantnog instruktora čula baš te reči. ’’Lepa je kada postoji nešto između ukea i torija što je lepo.’’ U početku, dok ne steknemo iskustvo u kretanju, često se sudaramo sa svojim partnerima na treningu; u početku slabije možemo da procenimo distancu i brzinu kretanja i manje smo vični preciznosti. Ponekad jednostavno ne umemo da ponovimo ni sled pokreta, a nekmoli da unesemo ritam ili osetimo pravi trenutak za tehniku. To je sve u redu, polako se naviknemo da situacije rešavamo tako što ćemo ostati prisutni i pažljivi, skoncentrisani i vedri u novim pokušajima. Naučimo da ne gubimo strpljenje i samopouzdanje ako stvari ne idu kako treba. Ostajemo pozitivni jer tako ćemo prebroditi situaciju i naći odgovor u pokretima koji su nam potrebni. I da, ne moramo biti savršeni.

Vežbamo samodisciplinu i pažljiv odnos prema sebi

Aikido je Zen u pokretu.  Aikido navikava naš duh na fleksibilnu eleganciju koja proizilazi iz preciznosti i umeća orijentacije i prilagođavanja u prostoru i vremenu. Sve što ne dobacuje do tog nivoa – jednostavno prestaje da nam bude interesantno i inspirativno. Čak i hrana koja nas sprečava da kasnije u Sali dajemo svoj maksimum prestaje da bude zanimljiva – ma kako da je ukusna ili privlačna.

Čarolija upornosti

Aikidoke se brzo naviknu na rutinu dolazaka u salu bilo da je prijatno veče ili pada sneg. I uglavnom čitav dan jednim okom istražuju mogućnost da se u neka doba osame da bi malo vežbali neku rutinu sa štapom ili mačem – ili naprosto zamišljali tehniku. Isto tako, brzo počnu da osećaju kako im se sa približavanjem termina za trening duh budi i oživljava.

Majstori istrajnosti

Sve što uložimo postaje vidljivo i očigledno – i sve što propustimo da uložimo takođe je očigledno. Ljudi u Aikido salu dolaze sa različitim početnim motivima, a istrajavaju zato što zavole ono što tamo pronađu.

Pobede, velike i male

Nakon svakog ispita, bilo našeg, bilo naših drugara iz sale, pravi se slavlje. Ali zapljeskamo i na svaki ostvareni pomak, svaki mali uspeh i pobedu nad svojim pređašnjim ograničenjima. Ubrzo shvatimo da od nas samih zavisi koliko ćemo malih pobeda proslaviti.

Dajemo najbolje od sebe

Perfekcionizam danas nije naročito popularna karakteristika, ali Aikidoke mnogo energije – mentalne, fizičke, duhovne, emotivne i svake druge vrste – ulažu u usavršavanje svoje veštine. Brzo naučimo šta funkcioniše i vredno je truda, a na šta ne treba trošiti napor.

Čisto srce

Čak i kada ne uspevamo u nečemu, čak i kada nailazimo na velike teškoće i pravimo serije naizgled uzaludnih pokušaja, Aikidoke ostaju i prilježno nastavljaju ka cilju – to je jednini način. Malodušnošću se ne postiže ništa.

Perspektiva

Mladim ljudima, nestrpljivim i željnim ostvarenja, neobično deluje kada čuju da se Aikidou zenit ili zlatno doba dostiže tek između pedesete i šezdesete godine života, ili čak i kasnije. Odrasle osobe često napreduju brže nego mladi. U sportovima je tako nešto nemoguće. U realnom životu – nije. Aikidoke se dugo usavršavaju i ostaju usmerene ka svom unutrašnjem i etičkom razvoju, svom smislu za motivaciju i čestu promenu oslonaca na tom dugom putu.

Tiho samopouzdanje

Suštinsko samopouzdanje zrači iz čoveka. Prepoznatljivo je i neodoljivo. Neka vrsta povučene staloženosti, rezervisane samouverenosti. Naravno, posle mnogo godina vežbanja naše oko postane vrlo osetljivo i lako raspoznaje razliku između ljudi u gizdavim paradnim perjanicama i onih koji polako koračaju noseći o ramenu stare lovačke bisage.

Kao i uvek u životu, situacija šalje poruku – a detalji su bogovi. Izvoli, izdrži (osmeh included!)